ANTE GRGIN

INTERVJU

ANTE GRGIN

Vrsni klarinetista i kompozitor, prvi klarinetista Beogradske filharmonije, redovni profesor FMU u Beogradu koji je muzičkoj javnosti poznat već više od tri decenije

RL: Gde si rođen i kako i kada si uplivao u prekrasni svet muzike?

- Rođen sam 3. XII 1945. godine u Kaštel Novom (jednom od sedam Kaštela) koji se nalazi u području srednje Dalmacije, između dva stara istorijska grada, Splita i Trogira. To je retko plodan deo kamenite Dalmacije kojeg, zbog blage klime i bujne mediteranske vegetacije nazivaju misirom, što bi značilo rajem.

Moja familija se bavila zemljoradnjom i ribarstvom. Otac Frane, kao i mnogi Dalmatinci, bio je vrlo nadaren za muziku. Kao samouki pijanista, svirao je orgulje u mesnoj crkvi. Bio je i član tamburaškog sastava i zbora ”Bijaćka vila”. Silno je želeo da mu se jedini sin (pošto je imao još dve ćerke) bavi muzikom. Zbog te svoje želje, svi rođaci su mu prebacivali: “Šta će malome muzika? Ko će da kopa vinograde ako on ode na muziku?!”

- Moja “muzička” sudbina bila je vrlo, vrlo čudna! Da nije bilo profesorice solfeđa Zorke Perišić, moje Kaštelanke (očeva poznanica koja ga je podržavala u nameri da učim muziku), kao i strpljivosti profesorice klavira u MŠ “Josip Hatze” u Splitu, Nade Peričić (kod koje sam počeo da učim klavir kada sam imao 8 godina) najverovatnije, ja danas ne bih bio muzičar.

Tako malen, imao sam mnogo problema. Morao sam da putujem 16 km do škole, jer je saobraćaj tada bio vrlo loš. Otac Frane je, i pored toga, uporano podržavao moje muzičko školovanje. Već posle četvrte godine, i sam sam odlazio u školu i vraćao se iz nje.

U to vreme nisam bio mnogo vredan. Ko će vežbati? Voleo sam da se igram, kao i svi moji drugovi. Savladavao sam klavirske zadatke, ali ne onako kako je trebalo. Talenat je postojao, upornost ga nije pratila. U muzičkoj školi sam se provlačio zahvaljujući profesorici Nadi koja bi me pred svaki ispit mesec dana uzela kod sebe (u Split, u svoj stan) i tamo sa mnom radila. Tu sam spavao, jeo, vežbao… Bila je bogata. Kod nje se po stanu išlo na krpama koje se stave pod cipele, pa se noge vuku da se parket ne bi prljao. Volela me je jer sam bio prvi Kaštelanac iz zemljoradničke porodice koji je išao u građansku muzičku školu.

RL: Kako je tekao tvoj muzički razvoj po završetku niže muzičke škole, instrument klavir?

- Ipak sam istrajao i završio nižu muzičku. Srednju muzičku školu nastavio sam u istoj školi i kod iste profesorice Nade.

Bilo bi interesantno da i ovo ispričam. Kao četrnaestogodišnji momčić, avgusta meseca, šetao sam sa drugarima pored bašte Hotela “Palas” u Kaštel Starom (to je bilo 1958 ili 1959. godine) i iznenada sam čuo zvuk koji me je bukvalno trgao. Bio je to zvuk klarineta koji je dolazio iz jednog fantastičnog, meni nepoznatog sastava i meni nepoznatog klarinetiste. Svirali su diksilend. Tek kasnije sam doznao da je to bio Milenko Stefanović, naš čuveni – najbolji jugoslovenski klarinetista, koji mi je kasnije na studijama postao kolega. Da nije bilo njega i tog događaja, ja danas ne bih svirao klarinet. Tada sam čvrsto odlučio da krenem da učim klarinet.

Septembra meseca počela je škola. Otišao sam mojoj profesorici klavira Nadi i rekao joj: Draga moja, profesorice, Vi sami znate da ja nisam mnogo vredan. Mnogo bih voleo da sviram i jedan novi instrument.

“A, koji je to instrument?” – znatiželjno me je upitala profesorica.

- KLARINET! Odgovorih joj kao iz topa.

RL: Da li se profesorica Nada uvredila kada si joj saopštio da želiš da učiš i drugi instrument, klarinet?

- Nimalo uvređena, profesorica mi je odgovorila: “Baš fino! U našu školu upravo dolazi da predaje klarinet profesor Josip Biskupović, koji je diplomirao u Beogradu, kod čuvenog profesora Bruno Bruna.”

- Tako sam ja indirektno došao u ruke Brunove škole, to jest u ruke profesora koji je upravo diplomirao kod profesora Bruna. Inače, profesor Biskupović je bio prijatelj klarinetiste Milenka Stefanovića iz Beograda. Oni su skupa završili Muzičku akedemiju kod istog profesora.

RL: Kakvi su bili prvi koraci pri učenju klarineta?

- Dalje je već išlo lako, brzinom meteora. Klarinet sam učio kod sjajnog profesora koji me je dobro naučio zanat. Bilo je tu i nagrada. Išlo mi je fenomenalno, jer sam zavoleo klarinet. Mnogo mi je pomoglo znanje harmonskog instrumenta (klavira) za koje uvek tvrdim da je vrlo bitno i neophodno za nas duvače.

U toj školi je bilo mnogo talentovanih učenika. U isto vreme klrinet je pohađao vrlo talentovan, dve godine mlađi od mene, učenik Oliver Dragojević, koji je odlično svirao i klavir. Oliver se kasnije opredelio za drugi muzički žanr. On bi postao isto tako veliki klarinetista, kao što je sada veliki pevač, da je rešio da se posveti klarinetu.

RL: Od čega si se izdržavao kao srednjoškolac obzirom na loše materijalno stanje porodice?

- Kao srednjoškolac, izdržavao sam se svirajući. Obzirom da sam dobro svirao klavir, tezgario sam preko leta sa svojom grupom “Plavi jadran” u bašti Hotela “Palas”, u Kaštel Starom. Klavir nije bilo lako svirati, tu su harmonske šifre, tu su džez standardi… Znanje klavira mi je pomoglo da pišem aranžmane za male sastave. Nikad nisam tezgario svirajući klarinet. To sam činio samo svirajući klavir!

RL: Posle uspešno završene srednje muzičke škole 1965, ovaj put instrument klarinet, gde si otišao na studije i kakvi su ti bili studentski dani?

- Mnogi iz moje škole otišli su na studije u Zagreb, a ja sam pošao u Beograd na prijemni ispit.

Primljen sam u klasu renomiranog pedagoga Bruno Bruna, koji me je mnogo zavoleo, verovatno zato što sam bio vredan, poslušan i dobar student. Kod njega sam imao čas uvek u tri sata popodne. To mi je teško padalo, jer mi Dalmatinci posle ručka spavamo.

Ishrana mi je bila slaba. Nije se imalo. Bio sam sirotinjsko dete. Živeo sam u Studentskom domu “Patris Lumumba”. Jedna moja bliska koleginica, studentkinja flaute Eleonora Đak, svirala je u Narodnom orkestru RTB. Kada bi primila platu, odvela bi nas studente u “Arilje” na pasulj i ja bih se jadan prejeo. Kada bih došao na čas, zakunjao bih na stolici, a profesor Brun bi upitao: “Šta je, Ante, opet je bio pasulj?”

- Uuufff, profesore! Mnogo je bilo dobro! Tako sam se prejea da sada ne mogu duvat! – odgovorio bih mu.

RL: Znači li to da su ti studentski dani bili vezani za nemaštinu i gladovanje?

- Profesor Brun je svoje studente iskreno voleo. Mnogo puta je znao da nam da neki dinar da odemo na ručak, da se najedemo. Bio je ljudina! Znao je da nas pozove na ručak i kod njega kući.

Kao student III godine Muzičke akademije, zaposlio sam se u Savremenom pozorištu. Najednom sam imao brdo para. Dom je koštao 5 000 dinara, menza isto toliko, a moja plata je iznosila 55 000 dinara. Nisam znao šta ću s novcem.

RL: Da li si kao student nastupao javno ?

- U to vreme sam mnogo nastupao. Najviše od svih duvača. Veberov Es-Dur koncert svirao sam 13. decembra 1966. godine uz pratnju Beogradske filharmonije. Dirigovao je Ljubiša Lazarević. To je bio početak moje solističke karijere. Za taj koncert nisam imao odelo. Pozajmio mi ga je jedan Crnogorac iz doma, koji je bio za pola glave viši od mene, tako da sam mogao da se okrećem u njemu.

RL: Da li si učestvovao na nekim takmičenjima klarinetista?

- Već kao student druge godine Muzičke akademije, učestvovao sam na prestižnim intenacionalnim konkursima: 1967. Ženeva (četvrti u finalu), sledeće 1968. godine, Prag (stigao do polufinala), iste te godine Minhen (stigao do polufinala), pa Beograd 1971. godine, Međunarodno takmičenje “Jeunesses Musicales” (druga nagrada).

Diplomirao sam 1969. godine, a magistrirao 1972. na Muzičkoj akademiji u Beogradu kod profesora Bruno Bruna sa najvišim ocenama.

RL: Vratimo se profesoru Brunu. Reci nešto vise o njegovom odnosu prema svojim studentima?

- Već sam rekao, profesor Brun nas je voleo. Bio je bio sjajan profesor. Svakome je jednako pružao. Za netalentovane studente, jednom mi je rekao: “Ante, čuvaj nas Bože, vrednih netalenata!”

- To sam ja posle kao profesor iskusio. Vredni, a netalentovani su redovni. Oni hoće sve. Ne ispuštaju časove i teško padaju profesoru.

Profesor Brun nije voleo one koji ga varaju, one koji žele samo da dođu do diplome. Kada je osetio da neko eskivira časove, radio je kao robot. Davao je minimalni, na kašičicu. Na mene se nikada nije naljutio.

RL: Da li si ikada bio u prilici da profesoru Brunu bar nečim uzvratiš za sve ono što ti je pružio?

- Naravno. Predložio sam mu 1969. (kada sam već diplomirao!) sledeće: Profesore, ovo leto morate doći kod mene u Kaštel. Profesor je to rado prihvatio. Vozio je auto “Dijanu“, pa je tog leta došao kod mene sa ženom i dva sina. Moj zet je imao veliki brod kojim smo išli na ribarenje. To je profesor Brun toliko zavoleo, da je tražio da svaki dan plovimo. Bilo mi je drago da sam i ja nešto dobro učinio za njega.

Čim se vratio u Beograd, u Ivanovu pored Pančeva, kupio je kuću i svaki dan išao na pecanje. Dalmatinci kažu: “Važno je tilu dati gušta“. To bi značilo da je važno telu dati da uživa. Slično mi je jednom rekao i sam profesor Brun: “Ante, ja sam ovo odavno morao da činim, a ne da pijem kafe i samo da izgaram na poslu!“

- Počeo je da poboleva. Verujem, da je onako ranije radio, možda bi priodužio svoj život. Vrlo mi je žao. Rano je otišao! Mnogo je dao za klarinet, za Jugoslaviju i za nas klarinetiste uopšte.

RL: Osim profesora klarineta Bruno Bruna, znam da si mnogo voleo i cenio profesora Vlastimira Peričića?

- Kada sam polazio u Beograd, moja profesorica Nada mi je ovako rekla: “Ako da Bog da da te prime, onda ćeš ti tamo da upoznaš jednog mog rođaka. On je čuveni profesor na Akademiji u Beogradu, zove se Vlastimir Peričić. Zapamti to ime!”

- Kod mog profesora Bruno Bruna raspitivao sam se za rođaka profesorice Nade – za profesora Peričića. Na to mi je profesor Brun rekao: “A, to je Vlasta Peričić, to ti je …! On ti je Dalmatinac, po ocu Zadranin.”

- Nije mi bilo lako da profesoru Peričiću tek tako priđem da se upoznamo. Bio sam tada student druge godine. Njegove oči i njegov osmeh govorili su mi da smo na istoj talasnoj dužini. Kada sam mu rekao ko sam, odakle sam i da me je učila njegova rođaka Nada, bilo mu je neobično milo. Bliskost sa profesorom Peričićem negovao sam sve do njegove smrti.

RL: Sa profesorom Peričićem bio si recenzent mnogih, na našim prostorima, novih knjiga za klarinet?

- Inetesantno, da je muž od rođake profesora Peričića bio moj kolega, profesor klartineta. Napisao je divne IV  škole i još mnoge dobre komade za klarinet. Zamolio me je da mu budem recenzent. Rado sam to prihvatio, pogotovo kada sam čuo da su mu recenzenti akademik Dejan Despić i sam profesor Peričić. Dotični profesor klarineta bio je Radivoj Lazić, profesor klarineta u Muzičkoj školi “Kosta Manojlović” u Zemunu. Mnogo sam voleo da odlazim u njihov dom, pogotovo zato što je sa njima živeo i profesor Peričić. Obožavao sam ga!. Verujte mi, svako se ozari kada se spomene njegovo ime.

I danas, posle toliko godina, rado tamo svratim.

RL: Moram ti reći da je profesor Peričić bio srećan kada bi ga posetio. Voleo je da priča sa tobom.


 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s