ANTE GRGIN

INTERVJU

ANTE GRGIN

Vrsni klarinetista i kompozitor, prvi klarinetista Beogradske filharmonije, redovni profesor FMU u Beogradu koji je muzičkoj javnosti poznat već više od tri decenije

RL: Gde si rođen i kako i kada si uplivao u prekrasni svet muzike?

– Rođen sam 3. XII 1945. godine u Kaštel Novom (jednom od sedam Kaštela) koji se nalazi u području srednje Dalmacije, između dva stara istorijska grada, Splita i Trogira. To je retko plodan deo kamenite Dalmacije kojeg, zbog blage klime i bujne mediteranske vegetacije nazivaju misirom, što bi značilo rajem.

Moja familija se bavila zemljoradnjom i ribarstvom. Otac Frane, kao i mnogi Dalmatinci, bio je vrlo nadaren za muziku. Kao samouki pijanista, svirao je orgulje u mesnoj crkvi. Bio je i član tamburaškog sastava i zbora ”Bijaćka vila”. Silno je želeo da mu se jedini sin (pošto je imao još dve ćerke) bavi muzikom. Zbog te svoje želje, svi rođaci su mu prebacivali: “Šta će malome muzika? Ko će da kopa vinograde ako on ode na muziku?!”

– Moja “muzička” sudbina bila je vrlo, vrlo čudna! Da nije bilo profesorice solfeđa Zorke Perišić, moje Kaštelanke (očeva poznanica koja ga je podržavala u nameri da učim muziku), kao i strpljivosti profesorice klavira u MŠ “Josip Hatze” u Splitu, Nade Peričić (kod koje sam počeo da učim klavir kada sam imao 8 godina) najverovatnije, ja danas ne bih bio muzičar.

Tako malen, imao sam mnogo problema. Morao sam da putujem 16 km do škole, jer je saobraćaj tada bio vrlo loš. Otac Frane je, i pored toga, uporano podržavao moje muzičko školovanje. Već posle četvrte godine, i sam sam odlazio u školu i vraćao se iz nje.

U to vreme nisam bio mnogo vredan. Ko će vežbati? Voleo sam da se igram, kao i svi moji drugovi. Savladavao sam klavirske zadatke, ali ne onako kako je trebalo. Talenat je postojao, upornost ga nije pratila. U muzičkoj školi sam se provlačio zahvaljujući profesorici Nadi koja bi me pred svaki ispit mesec dana uzela kod sebe (u Split, u svoj stan) i tamo sa mnom radila. Tu sam spavao, jeo, vežbao… Bila je bogata. Kod nje se po stanu išlo na krpama koje se stave pod cipele, pa se noge vuku da se parket ne bi prljao. Volela me je jer sam bio prvi Kaštelanac iz zemljoradničke porodice koji je išao u građansku muzičku školu.

RL: Kako je tekao tvoj muzički razvoj po završetku niže muzičke škole, instrument klavir?

– Ipak sam istrajao i završio nižu muzičku. Srednju muzičku školu nastavio sam u istoj školi i kod iste profesorice Nade.

Bilo bi interesantno da i ovo ispričam. Kao četrnaestogodišnji momčić, avgusta meseca, šetao sam sa drugarima pored bašte Hotela “Palas” u Kaštel Starom (to je bilo 1958 ili 1959. godine) i iznenada sam čuo zvuk koji me je bukvalno trgao. Bio je to zvuk klarineta koji je dolazio iz jednog fantastičnog, meni nepoznatog sastava i meni nepoznatog klarinetiste. Svirali su diksilend. Tek kasnije sam doznao da je to bio Milenko Stefanović, naš čuveni – najbolji jugoslovenski klarinetista, koji mi je kasnije na studijama postao kolega. Da nije bilo njega i tog događaja, ja danas ne bih svirao klarinet. Tada sam čvrsto odlučio da krenem da učim klarinet.

Septembra meseca počela je škola. Otišao sam mojoj profesorici klavira Nadi i rekao joj: Draga moja, profesorice, Vi sami znate da ja nisam mnogo vredan. Mnogo bih voleo da sviram i jedan novi instrument.

“A, koji je to instrument?” – znatiželjno me je upitala profesorica.

KLARINET! Odgovorih joj kao iz topa.

RL: Da li se profesorica Nada uvredila kada si joj saopštio da želiš da učiš i drugi instrument, klarinet?

– Nimalo uvređena, profesorica mi je odgovorila: “Baš fino! U našu školu upravo dolazi da predaje klarinet profesor Josip Biskupović, koji je diplomirao u Beogradu, kod čuvenog profesora Bruno Bruna.”

– Tako sam ja indirektno došao u ruke Brunove škole, to jest u ruke profesora koji je upravo diplomirao kod profesora Bruna. Inače, profesor Biskupović je bio prijatelj klarinetiste Milenka Stefanovića iz Beograda. Oni su skupa završili Muzičku akedemiju kod istog profesora.

RL: Kakvi su bili prvi koraci pri učenju klarineta?

– Dalje je već išlo lako, brzinom meteora. Klarinet sam učio kod sjajnog profesora koji me je dobro naučio zanat. Bilo je tu i nagrada. Išlo mi je fenomenalno, jer sam zavoleo klarinet. Mnogo mi je pomoglo znanje harmonskog instrumenta (klavira) za koje uvek tvrdim da je vrlo bitno i neophodno za nas duvače.

U toj školi je bilo mnogo talentovanih učenika. U isto vreme klrinet je pohađao vrlo talentovan, dve godine mlađi od mene, učenik Oliver Dragojević, koji je odlično svirao i klavir. Oliver se kasnije opredelio za drugi muzički žanr. On bi postao isto tako veliki klarinetista, kao što je sada veliki pevač, da je rešio da se posveti klarinetu.

RL: Od čega si se izdržavao kao srednjoškolac obzirom na loše materijalno stanje porodice?

– Kao srednjoškolac, izdržavao sam se svirajući. Obzirom da sam dobro svirao klavir, tezgario sam preko leta sa svojom grupom “Plavi jadran” u bašti Hotela “Palas”, u Kaštel Starom. Klavir nije bilo lako svirati, tu su harmonske šifre, tu su džez standardi… Znanje klavira mi je pomoglo da pišem aranžmane za male sastave. Nikad nisam tezgario svirajući klarinet. To sam činio samo svirajući klavir!

RL: Posle uspešno završene srednje muzičke škole 1965, ovaj put instrument klarinet, gde si otišao na studije i kakvi su ti bili studentski dani?

– Mnogi iz moje škole otišli su na studije u Zagreb, a ja sam pošao u Beograd na prijemni ispit.

Primljen sam u klasu renomiranog pedagoga Bruno Bruna, koji me je mnogo zavoleo, verovatno zato što sam bio vredan, poslušan i dobar student. Kod njega sam imao čas uvek u tri sata popodne. To mi je teško padalo, jer mi Dalmatinci posle ručka spavamo.

Ishrana mi je bila slaba. Nije se imalo. Bio sam sirotinjsko dete. Živeo sam u Studentskom domu “Patris Lumumba”. Jedna moja bliska koleginica, studentkinja flaute Eleonora Đak, svirala je u Narodnom orkestru RTB. Kada bi primila platu, odvela bi nas studente u “Arilje” na pasulj i ja bih se jadan prejeo. Kada bih došao na čas, zakunjao bih na stolici, a profesor Brun bi upitao: “Šta je, Ante, opet je bio pasulj?”

– Uuufff, profesore! Mnogo je bilo dobro! Tako sam se prejea da sada ne mogu duvat! – odgovorio bih mu.

RL: Znači li to da su ti studentski dani bili vezani za nemaštinu i gladovanje?

– Profesor Brun je svoje studente iskreno voleo. Mnogo puta je znao da nam da neki dinar da odemo na ručak, da se najedemo. Bio je ljudina! Znao je da nas pozove na ručak i kod njega kući.

Kao student III godine Muzičke akademije, zaposlio sam se u Savremenom pozorištu. Najednom sam imao brdo para. Dom je koštao 5 000 dinara, menza isto toliko, a moja plata je iznosila 55 000 dinara. Nisam znao šta ću s novcem.

RL: Da li si kao student nastupao javno ?

– U to vreme sam mnogo nastupao. Najviše od svih duvača. Veberov Es-Dur koncert svirao sam 13. decembra 1966. godine uz pratnju Beogradske filharmonije. Dirigovao je Ljubiša Lazarević. To je bio početak moje solističke karijere. Za taj koncert nisam imao odelo. Pozajmio mi ga je jedan Crnogorac iz doma, koji je bio za pola glave viši od mene, tako da sam mogao da se okrećem u njemu.

RL: Da li si učestvovao na nekim takmičenjima klarinetista?

– Već kao student druge godine Muzičke akademije, učestvovao sam na prestižnim intenacionalnim konkursima: 1967. Ženeva (četvrti u finalu), sledeće 1968. godine, Prag (stigao do polufinala), iste te godine Minhen (stigao do polufinala), pa Beograd 1971. godine, Međunarodno takmičenje „Jeunesses Musicales“ (druga nagrada).

Diplomirao sam 1969. godine, a magistrirao 1972. na Muzičkoj akademiji u Beogradu kod profesora Bruno Bruna sa najvišim ocenama.

RL: Vratimo se profesoru Brunu. Reci nešto vise o njegovom odnosu prema svojim studentima?

– Već sam rekao, profesor Brun nas je voleo. Bio je bio sjajan profesor. Svakome je jednako pružao. Za netalentovane studente, jednom mi je rekao: “Ante, čuvaj nas Bože, vrednih netalenata!”

– To sam ja posle kao profesor iskusio. Vredni, a netalentovani su redovni. Oni hoće sve. Ne ispuštaju časove i teško padaju profesoru.

Profesor Brun nije voleo one koji ga varaju, one koji žele samo da dođu do diplome. Kada je osetio da neko eskivira časove, radio je kao robot. Davao je minimalni, na kašičicu. Na mene se nikada nije naljutio.

RL: Da li si ikada bio u prilici da profesoru Brunu bar nečim uzvratiš za sve ono što ti je pružio?

– Naravno. Predložio sam mu 1969. (kada sam već diplomirao!) sledeće: Profesore, ovo leto morate doći kod mene u Kaštel. Profesor je to rado prihvatio. Vozio je auto “Dijanu“, pa je tog leta došao kod mene sa ženom i dva sina. Moj zet je imao veliki brod kojim smo išli na ribarenje. To je profesor Brun toliko zavoleo, da je tražio da svaki dan plovimo. Bilo mi je drago da sam i ja nešto dobro učinio za njega.

Čim se vratio u Beograd, u Ivanovu pored Pančeva, kupio je kuću i svaki dan išao na pecanje. Dalmatinci kažu: “Važno je tilu dati gušta“. To bi značilo da je važno telu dati da uživa. Slično mi je jednom rekao i sam profesor Brun: “Ante, ja sam ovo odavno morao da činim, a ne da pijem kafe i samo da izgaram na poslu!“

– Počeo je da poboleva. Verujem, da je onako ranije radio, možda bi priodužio svoj život. Vrlo mi je žao. Rano je otišao! Mnogo je dao za klarinet, za Jugoslaviju i za nas klarinetiste uopšte.

RL: Osim profesora klarineta Bruno Bruna, znam da si mnogo voleo i cenio profesora Vlastimira Peričića?

– Kada sam polazio u Beograd, moja profesorica Nada mi je ovako rekla: “Ako da Bog da da te prime, onda ćeš ti tamo da upoznaš jednog mog rođaka. On je čuveni profesor na Akademiji u Beogradu, zove se Vlastimir Peričić. Zapamti to ime!”

– Kod mog profesora Bruno Bruna raspitivao sam se za rođaka profesorice Nade – za profesora Peričića. Na to mi je profesor Brun rekao: “A, to je Vlasta Peričić, to ti je …! On ti je Dalmatinac, po ocu Zadranin.”

– Nije mi bilo lako da profesoru Peričiću tek tako priđem da se upoznamo. Bio sam tada student druge godine. Njegove oči i njegov osmeh govorili su mi da smo na istoj talasnoj dužini. Kada sam mu rekao ko sam, odakle sam i da me je učila njegova rođaka Nada, bilo mu je neobično milo. Bliskost sa profesorom Peričićem negovao sam sve do njegove smrti.

RL: Sa profesorom Peričićem bio si recenzent mnogih, na našim prostorima, novih knjiga za klarinet?

– Inetesantno, da je muž od rođake profesora Peričića bio moj kolega, profesor klartineta. Napisao je divne IV  škole i još mnoge dobre komade za klarinet. Zamolio me je da mu budem recenzent. Rado sam to prihvatio, pogotovo kada sam čuo da su mu recenzenti akademik Dejan Despić i sam profesor Peričić. Dotični profesor klarineta bio je Radivoj Lazić, profesor klarineta u Muzičkoj školi „Kosta Manojlović“ u Zemunu. Mnogo sam voleo da odlazim u njihov dom, pogotovo zato što je sa njima živeo i profesor Peričić. Obožavao sam ga!. Verujte mi, svako se ozari kada se spomene njegovo ime.

I danas, posle toliko godina, rado tamo svratim.

RL: Moram ti reći da je profesor Peričić bio srećan kada bi ga posetio. Voleo je da priča sa tobom.


 

Advertisements

DELA ANTE GRGINA

RL: Hajde da popričamo malo o tvom stvaralačkom opusu. Kada i kako si počeo da komponuješ? Da li je sve išlo glatko ili je bilo otpora, zavisti …?

– Mi, studenti klarineta na Muzičkoj akademiji u Beogradu, oduševljavali smo se koncertom klarinetiste Arti Šoa. Znanje klavira me je podstaklo da 1966. odlučim da i sam nešto napišem. Izbor je pao na Končertino za klarinet. Mnoge kolege su mi govorile: “Šta ćeš ti? Šta se mešaš u posao kompozitora?”

– Tako mi je došlo. Moram to da uradim – odgovorio sam.

Samo deo od pedesetak kompozicija Ante Grgina

Končertino sam pisao u Studentskom domu “Patris Lumumba”, na VIII spratu, i to bez klavira. Klavirsku deonicu sam proveravao kada bih došao na Akademiju. Končertino sam prvobitno orkestrirao za Big-bend, ali muzičari to nisu mogli da odsviraju. Verovatno zato što sam aranžman pisao dosta klasičarski. Došao sam na ideju da sve to preuredim za simfonijski orkestar. Time mi je bilo lakše da delo izvedem, jer se do izvođenja vrlo teško dolazilo.

I kompozitori su mi slično, kao kolege klarinetisti, govorili: “Šta on hoće? On je klarinetista!”

RL: Na koji način i kada ti je krenulo, obzirom da kažeš da si imao mnoge otpore brojnih muzičara?

– Još kao student, imao sam veliku privilegiju da u Beogradskoj filharmoniji sedim između dvojice sjajnih svirača: Milenka Stefanovića, klarinetiste prepunog duha i brilijantnog izvođača – pravog umetnika i vrsnog i iskusnog klarinetiste Ernesta Ačkuna. Pored dobrih, imaš šta i da naučiš! Oni su me dosta podržavali kao mlađeg kolegu.

Ante Grgin: Duettino Scherzando za dva klarineta. Izvode: Veljko Klenkovski I i Aleksandar Tasić II klarinet. RTS 2, 1. I 1997. godine.

U to vreme su se nedeljom u 11 sati održavali Promenadni koncerti Radio-orkestra. Zahvaljujući pokojnom šefu Radio-orkestra, dirigentu Vanči Čavdarskom, komad je premijerno izveden uz pratnju orkestra. Prošlo je 16 godina od momenta kada sam Končertino napisao do njegove premijere. Vančo me je voleo. Sa njim sam dosta nastupao svirajući muziku Mocarta, Vebera i Bjelinskog. Jednom prilikom sam mu rekao: Daj Vančo, bar da stavimo na pult moj Končertino, da vidimo da l’ išta valja?! – znajući, bez lažne skromnosti, da je dobar.

“Eeee, evo ti Promenadni koncert!” – odlučnim glasom reče Vančo.

RL: Znači,  krenulo je?

– Upravo tako. I tu sam imao ogromnu sreću da je dirigovanje povereno maestru Mladenu Jaguštu. Maestro, prepun znanja, od mene je tražio partituru Končertina. Verovatno je bio skeptičan prema mom, javnosti  još nepoznatom, muzičkom stvaralaštvu. Dao sam mu partituru. Posle nedelju dana pozvao me je, pošto ju je studiozno pregledao, i ovako rekao: “Slušaj, Dalmatinac! Čini mi se da ovo nije lose. Imaš samo jednu jedinu grešku!”

– Naime, nisam znao da se bas i čelo u partituri pišu unisono. Tako napisano, automatski daje oktavu (jer bas zvuči za 8 tonova niže), a ja sam pisao basovu deonicu za oktavu niže, pa bi tako napisano zvučalo čak dve oktave niže.

“Ovo ti je jedina greška, sve ostalo, čini mi se da je dobro!” – rekao je maestro Jagušt.

– Zahvalio sam maestru i ukazane greške ispravio u partituri.

RL: Reci nešto više o premijeri. Kako je protekla, kakve su bile kritike i mišljenja o tvom delu?

– Bližio se dan premijere na koju sam pozvao moje drage profesore, kompozitore, čijim sam studentima mnogo svirao studentske radove dok sam i sam bio student. Došli su: Mihovil Logar, Enriko Josif, Aleksandar Obradović, Vasilije Mokranjac, Rajko Maksimović, Rastislav Kambasković i … Došli su na moj koncert da vide: “Šta je to Grgin napisao?”.

– Moram reći, bilo je sjajno! Svi su bili mnogo zadovoljni. Posebno mi je bilo drago da se delo svidelo kompozitoru Aleksandru Obradoviću, koji me je voleo, a koji je napisao sjajni Koncert za klarinet. To je za mene jedno najjače srpsko delo, kao i njegova Mikrosonata za solo klarinet.

Kompozitor Mihovil Logar mi je čestitao i čvrstim glasom rekao: “Slušaj, Ante, dobro je!“ – onda je zastao, pa me je znatiželjno upitao: „Aaaa, ko je delo orkestrirao?”

– Profesore, hvala Vam! Dali ste mi najveći kompliment! Jer, do note delo je moje! – odgovorio sam mu krajnje ubedljivim glasom.

Tada se u razgovor uključio i kompozitor Enriko Josif: “Slušaj mali, Dalmatinac! Ti si jedan mali kvarni Dalmatinac! Mešaš se u naš posao, i to – dobro! Imaš mnogo smisla i moraš dalje tako da pišeš!”

– Na to je neko dodao: “Pa dobro, on nije završio kompoziciju!”

– Na ovu izjavu, Enriko je uzvratio gotovo vičući: “On nema kompozitorsku školu, gospodo moja! On je sjajan klarinetista, dobro svira klavir, kompozicija ga mnogo interesuje! On 30 godina svira u Beogradskoj filharmoniji! Pa koju bolju školu može imati?!”

– Moram reći da uopšte nisam bio skroman. Nisam komponovanje započeo malim komadima, već odmah većom formom. Prvo delo, ni manje ni više, pa Končertino, koji je postao najpopularniji od svih mojih dela. Razlog je verovatno taj, jer sadrži najviše elemenata džeza, a to je zato jer je pisan pod uticajem koncerta klarinetiste Arti Šoa. Končertino traje 12 minuta. Tu su spojena 3 stava. Klarinetisti su ga nazvali, ne Končertino već – “Džezerica”.

Končertino za klarinet i orkestar Ante Grgina izveli su: Ante Grgin – klarinet uz pratnju orkestra Beogradske filharmonije. Dirigent – Angel Šurev.


RL: Koliko shvatam, tim koncertom ti si, kako to u narodu kažu, probio led kao kompozitor?

– Da! Posle premijere, sve je krenulo. Delo je prihvaćeno i od drugih klarinetista i izvođeno je bezbroj puta, i ovde i po svetu. Izvodio ga je i Ognjen Popović i čuveni klarinetista Mate Bekavac. On ga je čak stavio i na svoj CD.

Posle sam napisao Rapsodiju za klarinet, pa onda I, II, III Kapričo za klarinet. Prve varijacije za klarinet i gudače posvetio sam mom dugogodišnjem kolegi iz filharmonije, Vasilu Gelevu, prvom klarinetisti Beogradske filharmonije, za njegovu dvadesetogodišnjicu umetničkog rada. To su čuvene Varijacije, za koje ne znam na kojoj akademiji u svetu se ne sviraju. Posle su nastale Druge varijacije, pa Kvintet, pa Veliki koncert za klarinet, pa 17 koncertantnih etida, pa Kvintet za 5 klarineta (za 4 klarineta i bas-klarinet). To je jedna mala “džezerica” zvana “Asocijacija”, jer u sebi ima mnogo elemenata džeza i asocira na džez.

Ante Grgin: Asocijacija za 5 klarineta. RTS 2, 31. I 97. Ante Grgin – klarinet, Milan Milošević – klarinet, Zoran Vesić – klarinet, Dragan Petrović – klarinet, Vasil Gelev – bas klarinet

Inače, moj čuveni četvorostavačni Kvintet za klarinet i gudače, napisan je pod uticajem Mocartovog klarinetskog kvinteta.

Sve varijacije sam pisao pod uticajem Rosinijevih varijacija za klarinet, samo što moje nemaju Introdukciju, već odmah počinje tema, pa slede varijacije. U sredini se nalazi lagani stav, Adagio, koji kompoziciju obogaćuje i smiruje. Izvođački najteže varijacije su Varijacije na čardaš temu. To je “porudžbina” RTB-a za Novogodišnji Radijski koncert. Kao tema za pomenute varijacije bila mi je mađarska pesma “Az a szép”. Sjajne harmonije za nju dao mi je jedan tubista Mađar, Laci, odličan klavirista.

RL: Kako kolege, brojni orkestarski muzičeri, gledaju na tvoje kompozicije?

– Retko se kad desi da orkestarski muzičari uživaju svirajući dela domaćih kompozitora, da im se vidi osmeh na licu dok izvode delo. To se upravo dešava pri orkestarskim izvedbama mojih kompozicija. U mojim delima kad pogrešan ton svira i zadnja viola – čuje se. Mnogi kažu Grgin piše “Legero” muziku (to je ona manje vredna muzika). Međutim, interesantno je to, da tu moju muziku sviraju svi: i mali, i veliki klarinetisti, i srednjoškolci. Najvažnije je da se dela sviraju! Džabe je delo napisati, a da spava u fioci!

Uvek kažem: ja nisam pravi kompozitor, ja sam klarinetista! Komponujem iz hobija! Član sam Udruženja kompozitora jer imam veliki opus.

RL: Znam da si pisao dela za gotovo sve muzičke instrumente?

– Posle končertina, mnoge kolege počele su da mi naručuju dela za svoje instrumente. Prvo je nastala Rapsodija za violinu, koju sam napisao uz pomoć našeg koncertmajstora Rudolfa Balaža. To delo je izvođeno nekoliko puta. Izveli su je violinistkinja Vesna Jovanović, Maja Jokanović, Igor Vasiljević i još dosta njih.

Posle klarineta, najviše dela napisao sam za flautu. Ona je najsličnija klarinetu i dosta sam je upoznao i “ušao” u njenu problematiku. Pisao sam za profesora flaute na FMU, Ljubišu Jovanovića. Napisao sam Fantaziju za flautu. Od našeg starog šlagera “Mala priča”, kompozitora Milana Kotlića, koji sam nekada obožavao, načinio sam kompoziciju “Little Story” za flautu i gudače. Delo koje traje 10 minuta. To je omaž samom kompozitoru. Moj Kapričo za solo flautu svirala je i čuvena flautistkinja Irena Grafenauer na jednom koncertu u Beogradu.

Ante Grgin – SONATE za drvene duvačke instrumente, izdavač Marc Reift

RL: To je zaista veliki uspeh. Seti se, molim te, još nekih svojih dela.

– Kažem ti, pisao sam kompozicije za mnoge instrumente, za fagot, obou, trombon, hornu. Za najboljeg trubača ikada na ovim prostorima, profesora Mladena Đorđevića, napisao sam Fantaziju za trubu i veliki orkestar, zvana “Laura”. Mladen ju je bezbroj puta sjajno izveo. Posle sam mu napisao Sonatu za trubu i klavir. Imao sam čast da to delo i lično pratim na klaviru na njegovom velikom koncertu na Kolarcu. Mladenu Đorđeviću sam napisao i Kapričo za solo trubu. Zove se “Kapričo trumpisimo”. Svi su pitali šta to znači “trumpisimo”? Isto pitanje postavio je i čuveni izdavač iz Švajcarske koji je štampao sva moja dela, March Reift (čuveni trombonista kome sam posvetio svoju Sonatinu za trombon i klavir). Pošto profesora Mladena Đorđevića zbog trube zovu “Trumpi“, tako je i kapričo dobio naziv – “trumpisimo”.

Ante Grgin – SONATE za limene duvačke instrumente, izdavač Marc Reift

RL: Reci neku reč i o klavirskom partu svojih dela.

– Klavirski part za sve moje kompozicije pišem prema svojim izvođačkim mogućnostima. Korepetitori mi uglavnom kažu: “Ma nije toliko teško, samo treba imati filing za to.”

– Ja im velim: Sve moje kompozicije morate svirati malo dublje i masnije!

RL: Možeš li reći broj svojih kompozicija?

– Dan po dan, nedelja za nedeljom, vreme teče, i skupilo se oko 50 kompozicija, što je za jednog klarinetistu – ne pravog kompozitora – veliki opus!


KONCERTANTNA DELATNOST

RL: Hajde da porazgovaramo malo o tvojim javnim nastupima i snimanjima za razne medijske kuće.

Nastupao sam sa mnogim orkestrima u našoj zemlji i inostranstvu. Svirao sam u Švajcarskoj, Francuskoj, Italiji, Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Rusiji, Belorusiji i Kini.

Kao solista na klarinetu i kao kamerni muzičar, nastupao sam na BEMUS-u, Mokranjčevim danima, Mermernim zvucima i na mnogim drugim manifestacijama.

Snimao sam mnogo za Radio i TV stanice Beograda i drugih naših gradova. Švajcarska izdavačka kuća Marcophon, izdala je CD sa mojim delima.

PEDAGOŠKA DELATNOST

RL: Reci nešto, molim te, i o svojoj pedagoškoj aktivnosti.

– Ja sam 1995. godine postao vanredni profesor za predmet klarinet na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Sedam godina kasnije, 2002. godine, postao sam redovni profesor.

Iz moje klase potekli su mnogi klarinetisti. Pomenuo bih Velibora Vučkovića, Vladimira Uroševića, Andriju Gigića, kao i mnogi drugi. Oni su dobitnici brojnih nagrada na muzičkim takmičenjima.

Dobar broj mojih studenata danas svira po svim beogradskim orkestrima, a mnogi su zaposleni u muzičkim školama u Srbiji i van nje.


NAGRADE I PRIZNANJA

RL: Da li si dobio neke nagrade, neka priznanja za svoj višedecenijski umetnički rad?

Da. Dobitnik sam brojnih priznanja i nagrada: Oktobatske nagrade „Dositej Obradović“, zatim Spomen plakete grada Beograda, Zahvalnice FMU, Zlatne medalje Beogradske filharmonije povodom 75. godina rada ove institucije, Srebrne medalje Unrverziteta umetnosti, kao i nagrade UMUS-a.

Radivoj Lazić