BOŽIDAR “BOKI” MILOŠEVIĆ – FESTIVALI I DELA

RL: Predlažem da ovu stranu posvetimo brojnim festivalima na kojima ste učestvovali proteklih godina i odnosili isključivo prve nagrade.

– Učestvovao sam na mnogim festivalima u zemlji i inostranstvu. Recimo, na Beogradskom saboru 1972. godine, za svoju kompoziciju Čunovo oro, dobio sam I nagradu.

Božidar – Boki Milošević: Čunovo oro

Već juna 1973. godine, učestvovao sam na Internacionalnom muzičkom festivalu klarinetista u Tunisu, gde sam, u žestokoj konkurenciji klarinetista iz celog sveta (učestvovalo je 25 nacija), odneo prvu nagradu. Nagradu mi je lično uručio predsednik Tunisa Habib Burgiba.

Tu sam zvodio svoju kompoziciju Koštanin mekam čoček.

RL: Na festivalima ste mahom svirali kompozicije koje ste sami komponovali i koje su Vas proslavile i kao vrsnog kompozitora?

– Da. Iste 1973, na festivalu u Sarajevu, za istu tu kompoziciju, Koštanin mekam čoček, dobio sam I nagradu.

Božidar – Boki Milošević: Koštanin mekam čoček

RL: Da li lako nalazite ideje za svoje kompozicije?

Pastirsku baladu sam napisao na plaži u Sutomoru. Ideja se pojavila, skicirao sam je na marginama dnevne štampe, pa odjurio u hotel da dovršim delo.

Pastirsku baladu sam uspešno izveo na Festivalu Ilidža 1974. godine. Tu se desilo muzičko čudo, čime sam vrlo ponosan. Za jednu kompoziciju dobio sam istovremeno 3 nagrade! Dobio sam trostruku prvu nagradu za kompoziciju, aranžman i izvođenje.

Božidar – Boki Milošević: Pastirska balada

Iste 1974. godine na Beogradskom saboru izveo sam Orijentalnu elegiju i osvojio I nagradu.

 Božidar – Boki Milošević: Orijentalna elegija

Sarajevska televizija je 1975. godine organizovala festival narodne muzike u Parizu, u Teatru Mitualite. Tu sam odsvirao svoju kompoziciju Zov sa planine. I za nju sam osvojio I nagradu stručnog žirija.

 Božidar – Boki Milošević: Zov sa planine

RL: Beogradski sabor je bio tradicionalno naš čuveni festival narodne muzike. Ponosan sam što sam na njemu i sam više puta učestvovao sa svojom grupom „Dukat“ i osvojio I nagradu publike mojom kompozicijom „U bašti Beograda“, a još ponosniji što sam kao student I godine Muzičke akademije, u klasi profesora Bruna, davne 1975. poslao svoju takmičarsku kompoziciju „Đačko oro“ i uslovio Festivalski odbor Beogradskog sabora, ako oro izaberu, da ga interpretira, niko drugi do – Božidar Boki Milošević.

– Da, bio je to famozni Beogradski sabor 1975. godine i tada sam izvodio sjajno Đačko oro koje je napisao gospodin Rade Lazić, i opet – I nagrada.

Inače,  Đačko oro je bila godinama špica Radio Studija B za emisiju Veče narodne muzike.

Radivoj Lazić – Božidar Milošević: Đačko oro
(Note u pripremi!)

Kompozicija Radivoja Lazića i Bokija Miloševića: Đačko oro 
na „Beogradskom saboru“ 1975. godine osvojila je I nagradu.

BOŽIDAR „BOKI“ MILOŠEVIĆ – TURNEJE I SNIMCI

RL: Ispričajte nešto o svojim muzičkim turnejama i koncertima.

– Moja biografija je zaista dosta gusta i bogata. Tražili su me mnogo i svuda, tempo je bio velik…

U Baden-Badenu sam predstavljao RTV Beograd. Dok sam nastupao, iza mene je bio simfonijski jazz orkestar. Kad sam završio numeru, doživeo sam veći aplauz meni iza leđa, od strane muzičara, no od publike koja me je oduševljena vratila na bis.

Muzičari su vrlo dobro znali da cene moje sviranje. To poštovanje koje sam doživeo od njih je nešto neprocenjivo. Posle koncerta su me molili da im sviram i pokažem razne nepravilne ritmove kojima je bogat juga Srbije.

U mom životu je veoma značajna turneja po Sovjetskom Savezu 1971. godine. Obišli smo više od pola Sovjetskog Saveza. Bilo je nevreme i nije se moglo nikuda iz hotela. Uzeo sam klarinet i napisao svoju prvu kompoziciju Vlaška oluja.

Kada sam se vratio u Beograd, snimio sam je. Tada su se proizvodile male ploče, singlice.

Božidar – Boki Milošević: Vlaška oluja

– Do ovog momenta, bio sam samo pratilac pevača, a od tada sam počeo sve više da se afirmišem kao solista na klarinetu i kao kompozitor.

Uvek kažem, postao sam kompozitor “iz nevolje“ – da bih imao šta da sviram.

RL: Da li biste izdvojili još neku ličnost, sem profesora Bruna, kojoj ste zahvalni za svoj uspeh ?

– U Radio Beogradu je radio muzički urednik Narodne redakcije Duško Radetić, koji je imao mnogo uticaja na mene. Sa njim sam se uzdigao u najviše sfere naše narodne muzike.

Duško je završio Muzičku akademiju. Svirao je klavir i harmoniku. Imao je svoj sekstet sastavljen od vrhunskih muzičara: Rade Jašarević, violinista koji je završio samo dve godine Akademije, jer se promenio zakon i oni koji nisu imali veliku maturu, nisu mogli dalje da studiraju. Bio je tu i gitarista Vojkan Đonović, solista Džez orkestra RTV Beograd, bas je svirao Miloje Đorđević, pa bubnjar Aćim Aćimović koji je posle otišao u Ameriku, a na njegovo mesto došao je Mića Đorđević i na kraju ja – Boki Milošević, klarinet.

RL: Da li znate broj svojih snimljenih ploča i CD-ova?

– U ovom momentu ne bih mogao da se setim koliko sam ploča i CD-ova snimio. Bilo ih je mnogo. Uglavnom sam snimao za Muzičku kuću PGP RTB.

RL: Vi ste izvođač velikog opusa, načinili ste mnoštvo vrednih trajnih snimaka?

– Svirao sam i snimao sve muzičke žanrove (od Mocartovog Divertimenta i A-Dur koncerta za klarinet i orkestar, do Džez koncerta Arti Šoa, pa preko melodija koje večito žive, do raspevanog Vranja i svojih kompozicija sa motivima iz južne Srbije…) za Radio Beograd, Radio Novi Sad, Radio Titograd, Radio Sarajevo, Radio Skoplje, Radio Zagreb i Radio Ljubljanu.

BOŽIDAR „BOKI“ MILOŠEVIĆ O BRUNO BRUNU

RL: Kada i kako je Bruno Brun došao na mesto profesora klarineta Muzičke akademije u Beogradu?

Bruno Brun je bio vojni muzičar, kao i čitava serija muzičara koji su tada delovali u Beogradu.

Pred sam rat, 1941, kada su iz Beograda, na zahtev svojih ambasada, otišli muzičari iz Češke i iz Nemačke, Opera i Filharmonija su bile onemogućene za dalji rad. Ostale su bez kadrova, bez muzičara. Upravnici su se obratili Kraljevoj gardi, u kojoj su svirali i Bruno i Partlić i Kerden, pa flautista Srejović i drugi.

U Vršcu je postojala Vojna muzička škola, iz koje su izašli mnogi kadrovi koji su bili prisutni godinama u muzičkom životu Jugoslavije. To su bili sjajni stručnjaci, začetnici i nosioci svih kulturnih zbivanja u Beogradu. Bili su i profesori Muzičke akdemije. Ispite za profesore polagali su jedan kod drugog.

RL: Ko su bili prvi studenti profesora Bruna?

– Prva generacija odličnih klarinetista koji su završili u klasi Bruno Bruna, bili su: Ernest Ačkun, Milenko Stefanović, Mihajlo Živanović i ja, Božidar Milošević.

RL: Profesor Bruno je bio i moj profesor klarineta na Muzičkoj akademiji. On je za mene bio oličenje pravog profesorskog autoriteta. Kakva su Vaša iskustva povodom toga?

– Kаda sаm postao student Muzičke akаdemije, shvаtio sаm štа znаče reči uzor i autoritet. Sinonim za te reči bio je profesor Bruno Brun.

Radivoj Lazić: Bruno Brun, lavirani tuš. Ovaj crtež Radivoja Lazića nalazi se na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, kod profesora klarineta Nikole Srdića.

RL: Dobro se sećam kako je profesor Brun definisao umetnika: „U životu skroman, na bini – „bezobrazan“! Boki, da li je profesor Brun i Vama ranijih godina slično govorio?

Bruno je bio sjajan profesor, sjajan pedаgog i odličan solistа i Opere i Beogradske filhаrmoniji. Bio je vrsni instrumentalista: nа sceni superiorаn, sigurаn i nаmetljiv, a kаde svetlа nestanu – to je skromаn, jednostavan i tih čovek.

RL: Kao student, obožavao sam časove profesora Bruna, a Vi?

– I danas ih pamtim. Prisustvovali smo časovima drugih kolega i tako upijali znanje slušаjući primedbe koje je profesor upućivаo studentimа.

Brun je bio vrlo temeljan, zahtevan i dobronameran, što je najvažnije. Izuzetno stаložen, nikada ga nisam čuo da viče ili uopšte da povisi ton na studenta. Bio je uvek spreman da nam pomаgne. Bilo je milina družiti se sa njim i slušati njegove izuzetne savete. Drugarskim odnosom i pravim autoritetom, on nas je sve obаvezivаo dа na čаsove dolazimo spremni.

RL: Kako Vas je zvao profesor Brun?

Bruno me nikada nije zvao Boki, već Božidar. Sve što mi je zadao, doneo sam na pravi način. Govorio mi je:

„Božidare, Vi ste ozbiljan student. Milina i praznik je raditi sa Vama“.

– Od mene je tražio da sve etide koje radim, sviram i za veliku sekundu više i pola stepena niže. Drugim rečima, savladao sam transpoziciju in C i in A, što mi je mnogo pomoglo kada sam se zaposlio u Beogradskoj filharmoniji.

Bruno Brun je studentima često govorio:

Klarinet je kao
ptica u ruci.

Morate je čvrsto
držati i brinuti o njoj.
Ako je jednom ispustite,
teško se vraća!

RL: Kada sam intervjuisao kolegu Ante Grgina, rekao mi je da je profesor Brun obožavao dobre i vredne studente i da je znao da ih pozove i u svoj dom.

Bruno nas nije učio samo klarinet. Često nas je zvao u svoju kuću da popričamo o životu i o našim problemima. Davao nam je savete koji su vrlo značajni za svakog mladog čoveka; da se postavi na ispravan način, da prihvati ono što valja, da to neguje i to širi dalje –  za dobro svih.

RL: Da li ste se viđali sa profesorom Brunom i posle završenih studija?

– Kao svršeni umetnik, često sam obilаzio svog profesorа. Želeo sam uvek da se posаvetujem se sа njim. Redovno sam ga pozivаo nа svoje koncerte, jer mi je do njegove kritike bilo uvek stаlo.

Profesor Bruno me je u jedno vrlo važno uverio, a to je: dа ono što rаdim, rаdim dobro, savesno i pošteno. Nаučio me je dа muzičаr — izvođač morа i trebа dа bude sluga i rob svog instrumenta.

BOŽIDAR „BOKI“ MILOŠEVIĆ – PORUKA MLADIMA

RL: Pre dvanaest godina Izdavačka kuća “Draganić” objavila je Vašu autobiografsku knjigu?

– Baka našeg čuvenog violiniste Stefana Milenkovića, Mirjana Milenković, napisala je knjigu o meni i mom životu. Dugo sam razmišljao kako da joj damo naziv. Išavši ulicom, tražeći odgovor, pala mi je ideja da radni naslov knjige bude: SA NEBA SAMO KIŠA PADA, jer sve ostalo mora da se zaradi poštenim radom.

SA NEBA SAMO KIŠA PADA

B————————————–

RL: Želja mi je da Boki Milošević, vrlo uspešan čovek i klarinetista, da nekoliko korisnih poruka i saveta mladim muzičarima.

– Mladi su danas dosta nestrpljivi. Hoće odmah da budu umetnici, da budu priznati od šire javnosti,  da budu popularni, da imaju mnogo para, da budu po novinama, da budu na TV-u, a nisu uradili osnovnu stvar, tj, nisu savladali zanat.

U svakom poslu zanat mora da bude prisutan, jer umetnost je nadgradnja. Kuća se ne pravi od trećeg sprata, već od temelja.


—————————————-

SAVET MLADIMA:

Radite pošteno i termeljno, jer je to uslov da dugo trajete. Obrnuto se kratko traje, kao kada vetar oduva lišće.

Čitajte knjige, razmišljajte o životu, čuvajte zdravlje i vežbajte svoj instrument.

Teško onom koji radi i gleda na sat kada će da mu prođe radno vreme. Taj je na velikim mukama, jer ga čeka sutra, čeka ga iduća nedelja, idući mesec i iduća godina.

Onaj koji voli svoj posao, ne oseća nikakvu tegobu.

Boki

—————-

RL: Mlade klarinetiste bi sigurno interesovao Vaš način rada i, uopšte, kakav je Vaš radni dan.

– Ja sada imam 81 godinu. Svakog dana izdržavam tonove, sviram sve durske i sve molske skale, jer moram da budem uvek spreman za izlazak na scenu. Teško je biti instrumentalista. Celog života se dokazuješ – uvek i stalno ispočetka.

Da bih bio fizički spreman i u kondiciji, svakog jutra radim parternu gimnastiku i hodam po čistom vazduhu kad god imam priliku za to, a priliku sebi stvaram svakog dana. Instrumentalisti treba, za razliku od pevača, da ispričaju priču bez reči (bez teksta – instrumentom).

Svakog dana me pozovu da nastupim na nekoj televiziji gde se svira uživo. Za to treba biti u kondiciji, dobrog zdravlja i da se ponovo dokažeš.

Poistovetio sam se sa bokserima, jer sam u mladosti i sam trenirao boks. Kako da izađem na nastup, ako nisam spreman? Kako bokser da izađe na meč, ako nije trenirao? Padaće mu ruke i biće nakautiran već u prvoj rundi.

Prema tome, ne dozvolite da vas niko nakautira, a nemojte ni sami sebe nakautirati time što nećete raditi, što ćete samo uživati.

Uživajte u onome što ste uradili – u svojim životnim rezultatima!

RL: Čitaoce ovog klarinetskog sajta će sigurno zanimati da kažete nešto više o Vašem klarinetu, o usniku i trskama koje koristite.

– Sviram na odličnom francuskom klarinetu Buffet Crampon S1, iz 1975. godine, koji se odlično pokazao. Sve ploče koje sam snimio, snimio sam na tom klarinetu.

Promenio sam dosta usnika, a sada koristim odličan stari Vandoren 66 koji mi je stajao 20 godina u fijoci.

Koristim tvrđe trske Vandoren No 3 ½, jer njime kvalitetnije izvodim dinamičko nijansiranje.

RL: Hvala Vam što ste bili dragi gost ovog klarinetskog sajta, ubeđen sam, na radost mnogih njegovih posetilaca. Srdačan pozdrav, do novog viđenja i novih informacija o Bokiju Miloševiću!

Srdačan pozdrav svim klarinetistima i ljubiteljima muzike Srbije i šire. Voli vas, Boki Milošević!

Boki Milošević (desno) i autor, Radivoj Lazić (levo).

GARDEROBA ZA NASTUP

  Javni nastupi nisu svakodnevna pojava. Oni su rezultat vašeg velikog rada i zalaganja. Oni su za vas svečanost, a za svečanost se treba prikladno obući.

     Svaki žanr muzike zahteva i određeni način odevanja. Vi svirate serioznu–ozbiljnu muziku, pa ćete se tako i obući.

   Ako se bolje razmisli, Mocart i patike zaista ne idu zajedno! Ova muzika je uvek podrazumevala belu (svečanu) košulju, sa tamnijim pantalonama ili suknjom, ili prsluk sa leptir–mašnom ili kravatom. Cipele su takođe tamnije.

  Ovakav način odevanja za javni nastup odraz je poštovanja manifestacije na kojoj učestvujete, kao i same publike. Kako muzika obuhvata i deo kulture, ovakvo oblačenje možete nazvati kulturnim oblačenjem.

Iz moje škole
Učim klarinet III