STILOVI U MUZICI

      U istoriji muzike svaka epoha je imala svoje određene karakteristike — svoj stil, po kojem se prepoznaje. A genijalni stvaraoci — kompozitori, pišući u duhu vremena, dali su svojim delima i lični pečat, tj. ostvarili i svoj lični stil. Zato se kaže da je stil u muzici način muzičkog mišljenja nekog doba ili pojedinca u njemu. Kratak pregled karakteristika muzičkih epoha započećemo barokom.

  U baroku (XVII i početak XVIII veka) prvi put se snažno razvila instrumentalna muzika. Kao što u slikarstvu i arhitekturi baroknu umetnost karakterišu sjaj i veličina, mnoštvo ukrasa i nemirnih, prepletenih linija, kontrasti svetlog i tamnog, tako se slične odlike zapažaju i u muzici te epohe: ona je prepuna ornamenata (ukrasa), jednovremeno zvuče melodijski samostalni glasovi (polifonija), kontrasti f i p su nagli (bez krešenda i dekrešenda), a ritam teče u stalnom pokretu. Najznačajniji kompozitori baroka su Bah i Hendl.

       Pošto je klarinet konstruisan tek oko 1700. godine, za njega u baroku još nije bilo literature. Sreću se, međutim, prigodne prerade kompozicija iz ovog doba (videti u zbirci R. Lazić: Veliki majstori za klarinet I—VI).


   U klasicizmu (druga polovina XVIII i početak XIX veka) preovlađuje intelekt nad osećajnošću. Teški i kitnjasti barok ustupa mesto klasičarskoj lakoći, jasnoći i pravilnosti u melodiji, ritmu i obliku. Vodeća melodija se izdvaja od harmonske pratnje. U ovo doba nastaju prvi koncerti za klarinet. Najznačajniji predstavnici klasicizma su Hajdn, Mocart i Betoven, od kojih poslednji već umnogome nagoveštava romantizam.

       Muzika klasicizma se svira krajnje precizno, uglađeno i otmeno, sa užim — skromnijim tonom. Klasicizam ne dozvoljava nikakva preterivanja — ni dinamička, ni agogička, ni emocionalna.

  U romantizmu (XIX vek) preovla|uju fantazija i osećajnost, nasuprot klasičarskoj uzdržanosti. Stvaraoci poniru u sebe, povlače se u svet mašte, obraćaju se legendarnoj prošlosti, opisuju lepote prirode. Melodija postaje šira, raspevanija, obojena hromatikom i dinamičkim kontrastima.

       Instrumentalni virtuozitet doživljava svoj procvat, te se pišu i mnogi koncerti za klarinet. Predstavnici ranog romantizma prve polovine XIX veka su Veber, Šubert, Rosini, Špor, Šuman, Šopen, Mendelson.

      U poznom romantizmu se kompozitori rado inspirišu za svoja dela sadržajima iz književnosti, likovnih umetnosti ili prirode (tzv. programska muzika). U melodiji i harmoniji ima sve više hromatike i disonanci, kao izraz naglašene emotivnosti. Ovom periodu pripadaju u Nemačkoj List, Vagner, Brams, Brukner, Maler, Reger, Štraus, u Francuskoj Berlioz, Frank, u Italiji (opera!) Verdi, Pučini.

      Granu romantizma čine i tzv. nacionalne škole, pre svega ruska (Glinka, Čajkovski, Musorgski, Rimski-Korsakov) i češka (Smetana, Dvoržak). Ovi kompozitori rado koriste živopisne elemente muzičkog folklora svog naroda.

       Romantičarska muzika dozvoljava izvođaču daleko veću slobodu izražavanja, veće lično uživljavanje u interpretiranje dela. Svira se sa ”punijim” tonom i više emocija; skala izvođačevih osećanja omogućava daleko širi raspon dinamičkih i agogičkih senčenja.

   Impresionizam (kraj XIX i početak XX veka) dobio je svoj naziv po reči impresija, što znači utisak. Muzika se povodi za slikarstvom: utisci iz prirode se opisuju, doživljavaju i iskazuju na poseban, nov način, sa novim shvatanjem zvučnog kolorita. Melodija se zapostavlja — ona je često rascepkana, fragmentarna, a prednost se daje tonskoj boji, harmoniji i obično složenom ritmu. Najznačajniji predstavnici su Francuzi: Debisi i Ravel.

         Ovaj stil traži od izvođača bujnu maštu, krajnju prefinjenost, sklonost ka osećanju boje i njenom najfinijem nijansiranju. Izvođač svojom interpretacijom i dobrim ukusom slika i evocira određeno raspoloženje — naslovom kompozicije sugeriranu atmosferu (impresiju). Za sve ovo potrebno je da izvođač poseduje dobru tehniku i veliku lakoću pri sviranju.

   Muzika XX veka odražava duh i tempo života našeg vremena, ali i njegove protivrečnosti. Iako bi se kao njene opšte odlike mogle navesti: naglašena uloga ritma, slobodna i skokovita melodija, disonantna sazvučja — ipak u XX veku naporedo postoje različiti muzički stilovi. Ekspresionizam(Šenberg, Berg) daje prednost krajnjoj uzbuđenosti i najoštrijim disonancama, negirajući tradiciju (napušta se tonalitet). Neoklasicizam (Stravinski, Hindemit, Prokofjev) vraća se klasičnim idealima sklada i uravnoteženosti, ali u novom, modernom zvučnom ruhu, dok se Bartok inspiriše folklorom svog (mađarskog) naroda.

       Kompozicije XX veka postavljaju nove zahteve izvođaču: često se koriste razni efekti i nove mogućnosti sviranja na klarinetu (glisando — tj. klizanje s tona na ton; frulato — tj. treperenje jezikom izgovaranjem glasa ”rrr…”; grubi akcenti, višeglasno sviranje — što se postiže kombinacijom specijalnih grifova, itd.). Sve to traži dobro tehnički obučenog muzičara.

Iz moje škole
Učim klarinet IV