STILOVI U MUZICI

      U istoriji muzike svaka epoha je imala svoje određene karakteristike — svoj stil, po kojem se prepoznaje. A genijalni stvaraoci — kompozitori, pišući u duhu vremena, dali su svojim delima i lični pečat, tj. ostvarili i svoj lični stil. Zato se kaže da je stil u muzici način muzičkog mišljenja nekog doba ili pojedinca u njemu. Kratak pregled karakteristika muzičkih epoha započećemo barokom.

  U baroku (XVII i početak XVIII veka) prvi put se snažno razvila instrumentalna muzika. Kao što u slikarstvu i arhitekturi baroknu umetnost karakterišu sjaj i veličina, mnoštvo ukrasa i nemirnih, prepletenih linija, kontrasti svetlog i tamnog, tako se slične odlike zapažaju i u muzici te epohe: ona je prepuna ornamenata (ukrasa), jednovremeno zvuče melodijski samostalni glasovi (polifonija), kontrasti f i p su nagli (bez krešenda i dekrešenda), a ritam teče u stalnom pokretu. Najznačajniji kompozitori baroka su Bah i Hendl.

       Pošto je klarinet konstruisan tek oko 1700. godine, za njega u baroku još nije bilo literature. Sreću se, međutim, prigodne prerade kompozicija iz ovog doba (videti u zbirci R. Lazić: Veliki majstori za klarinet I—VI).


   U klasicizmu (druga polovina XVIII i početak XIX veka) preovlađuje intelekt nad osećajnošću. Teški i kitnjasti barok ustupa mesto klasičarskoj lakoći, jasnoći i pravilnosti u melodiji, ritmu i obliku. Vodeća melodija se izdvaja od harmonske pratnje. U ovo doba nastaju prvi koncerti za klarinet. Najznačajniji predstavnici klasicizma su Hajdn, Mocart i Betoven, od kojih poslednji već umnogome nagoveštava romantizam.

       Muzika klasicizma se svira krajnje precizno, uglađeno i otmeno, sa užim — skromnijim tonom. Klasicizam ne dozvoljava nikakva preterivanja — ni dinamička, ni agogička, ni emocionalna.

  U romantizmu (XIX vek) preovla|uju fantazija i osećajnost, nasuprot klasičarskoj uzdržanosti. Stvaraoci poniru u sebe, povlače se u svet mašte, obraćaju se legendarnoj prošlosti, opisuju lepote prirode. Melodija postaje šira, raspevanija, obojena hromatikom i dinamičkim kontrastima.

       Instrumentalni virtuozitet doživljava svoj procvat, te se pišu i mnogi koncerti za klarinet. Predstavnici ranog romantizma prve polovine XIX veka su Veber, Šubert, Rosini, Špor, Šuman, Šopen, Mendelson.

      U poznom romantizmu se kompozitori rado inspirišu za svoja dela sadržajima iz književnosti, likovnih umetnosti ili prirode (tzv. programska muzika). U melodiji i harmoniji ima sve više hromatike i disonanci, kao izraz naglašene emotivnosti. Ovom periodu pripadaju u Nemačkoj List, Vagner, Brams, Brukner, Maler, Reger, Štraus, u Francuskoj Berlioz, Frank, u Italiji (opera!) Verdi, Pučini.

      Granu romantizma čine i tzv. nacionalne škole, pre svega ruska (Glinka, Čajkovski, Musorgski, Rimski-Korsakov) i češka (Smetana, Dvoržak). Ovi kompozitori rado koriste živopisne elemente muzičkog folklora svog naroda.

       Romantičarska muzika dozvoljava izvođaču daleko veću slobodu izražavanja, veće lično uživljavanje u interpretiranje dela. Svira se sa ”punijim” tonom i više emocija; skala izvođačevih osećanja omogućava daleko širi raspon dinamičkih i agogičkih senčenja.

   Impresionizam (kraj XIX i početak XX veka) dobio je svoj naziv po reči impresija, što znači utisak. Muzika se povodi za slikarstvom: utisci iz prirode se opisuju, doživljavaju i iskazuju na poseban, nov način, sa novim shvatanjem zvučnog kolorita. Melodija se zapostavlja — ona je često rascepkana, fragmentarna, a prednost se daje tonskoj boji, harmoniji i obično složenom ritmu. Najznačajniji predstavnici su Francuzi: Debisi i Ravel.

         Ovaj stil traži od izvođača bujnu maštu, krajnju prefinjenost, sklonost ka osećanju boje i njenom najfinijem nijansiranju. Izvođač svojom interpretacijom i dobrim ukusom slika i evocira određeno raspoloženje — naslovom kompozicije sugeriranu atmosferu (impresiju). Za sve ovo potrebno je da izvođač poseduje dobru tehniku i veliku lakoću pri sviranju.

   Muzika XX veka odražava duh i tempo života našeg vremena, ali i njegove protivrečnosti. Iako bi se kao njene opšte odlike mogle navesti: naglašena uloga ritma, slobodna i skokovita melodija, disonantna sazvučja — ipak u XX veku naporedo postoje različiti muzički stilovi. Ekspresionizam(Šenberg, Berg) daje prednost krajnjoj uzbuđenosti i najoštrijim disonancama, negirajući tradiciju (napušta se tonalitet). Neoklasicizam (Stravinski, Hindemit, Prokofjev) vraća se klasičnim idealima sklada i uravnoteženosti, ali u novom, modernom zvučnom ruhu, dok se Bartok inspiriše folklorom svog (mađarskog) naroda.

       Kompozicije XX veka postavljaju nove zahteve izvođaču: često se koriste razni efekti i nove mogućnosti sviranja na klarinetu (glisando — tj. klizanje s tona na ton; frulato — tj. treperenje jezikom izgovaranjem glasa ”rrr…”; grubi akcenti, višeglasno sviranje — što se postiže kombinacijom specijalnih grifova, itd.). Sve to traži dobro tehnički obučenog muzičara.

Iz moje škole
Učim klarinet IV


KOREPETICIJA – PROBA UZ PRATNJU KLAVIRA

Nastavnik savetuje učenika na probi uz klavirsku pratnju

tttt

  Probe uz pratnju klavira predstavljaju važan faktor u razvoju mladog muzičara.

        Svaki komad dobija smisao i postaje celina tek na probama uz pratnju klavira (ovo se, normalno, ne odnosi na komade bez pratnje).

————————————–

Probe uz pratnju klavira treba obavljati u dve etape:

I Etapa: uklapanje klavirske i klarinetske deonice

   — U ovoj etapi se trudimo da komad sviramo što preciznije ritmički, bez dinamičkih promena. Komad se proba kao etida uz pratnju klavira. Na probama uklapanja treba dobro shvatiti mesta nastupa klarineta i njegovih pauza. Teža mesta treba izdvojiti i lagano ih više puta vežbati uz pratnju klavira. Komade bržeg tempa prvo treba uvežbati u umerenom tempu.

     * U ovoj fazi ne treba svirati napamet.

II Etapa: sviranje komada u celini

    — Ova faza dolazi posle 3–4 probe uklapanja.
Komad se svira napamet, primenjuju se tražena tempa, dinamika, agogika i unosi se lični doživljaj i shvatanje dela.

   Veoma je dobro da pre etape uklapanja nastavnik sa učenikom analizira klavirsku partituru dela. Na ovaj način probe su efikasne i bez nepotrebnog trošenja vremena.

    Na probama se, osim uvežbavanja komada, proverava sviranje komada napamet. Na njima se  najbolje uočava koji deo još nije memorijski savladan, tj. koji deo treba bolje naučiti.

Sa jedne probe uz klavirsku pratnju

    Probu uz pratnju klavira treba iskoristiti da se uverite da li je izdvojena trska zaista najbolja za nastup.

      Na probu učenik treba da dođe, kao i na čas klarineta, usviran, bar 5 minuta ranije, kako bi se toplota klarineta izjednačila sa sobnom (zbog štimovanja instrumenta). Ovo je potrebno i zato da bi se prsti i usne zagrejali.

   Obično učenik početnik na probi uz pratnju klavira jače duva nego na času da bi nadglasao klavir. Ovo, normalno, dovodi do usiljenosti u zvučanju klarineta i kikseva. Česte su i izmene koncepcije dela.

       Opšte pravilo bi glasilo: bez napomene nastavnika ništa sami ne menjajte!

Iz moje škole
Učim klarinet III


VEŽBANJE UZ METRONOM

   Učenje skale, etide ili muzičkog komada treba obavljati uz metronom. Ova korisna sprava će bezgrešno ”otkriti” sva ritmička odstupanja.

      Učenici se krajnje iznenade kad (svirajući uz metronom) otkriju u kojoj meri su ritmički neprecizni. Nisu ni bili svesni da na pojedinim mestima menjaju tempo.

      Zato, da biste postigli ritmičku preciznost i vremenom je ”ugradili” u sebe, obavezno vežbajte uz metronom. Veoma je važno da, osim metronomskih otkucaja, slušate i ono šta i kako svirate (ton, jezik…). Jednostranom pažnjom i vežbanjem možete pokvariti ono žto ste već dobro postavili.

        Uz metronom ćete vežbati na sledeći način:

      muzičke celine ne treba odmah svirati u zadatom tempu (npr.: I = 120). Počnite vežbanje ponavljajući deo 3 do 4 puta u sporijem tempu (npr.: I = 76), a zatim ponovite 3 do 4 puta u nešto bržem tempu (sledeći podeljak, I = 84), pa 3 do 4 puta u još bržem tempu (sledeći podeljak, I = 92), pa još brže (I = 100).

      Ako vam, na primer, u ovoj brzini neki tehnički deo ”zapinje”, tj. osećate se ”nelagodno”, to je siguran pokazatelj da treba da snizite tempo (npr.: I = 84) i ponovite ceo opisani postupak.

      U ovom drugom krugu ćete ponavljati samo po 2 do 3 puta svaki odsek. Veoma ćete se iznenaditi kada sa lakoćom dostignete metronomski podeljak I = 100, i sa lakoćom odsvirate dotada problematično mesto.

        Sve ovo ćete iznova vežbati, i to primenjujući isti način, redosled i postupak, dok god sa lakoćom ne dostignete željeni tempo (u ovom slučaju podeljak I = 120).

Iz moje škole
Učim klarinet III