INTERVJU

BOŽIDAR – BOKI MILOŠEVIĆ

Jedan od naših najboljih i, zasigurno, najpopularnijih i najtraženijih klarinetista. Na zahtev mnogih čitalaca ovog našeg klarinetskog vebsajta, načinio sam sa Bokijem poduži intervju, jer legendarni klarinetista može i hoće o mnogo čemu vrednom da nam kaže, obzirom da se klarinetom aktivno druži već – punih 65 godina.

RL: Boki, dobrodošli na strane ovog našeg klarinetskog vebsajta, dobrodošli u ime svih njegovih posetilaca!

– Pozdrvavljam sve ljubitelje klarineta i ljubitelje kvalitetne muzike i želim vam da se što više srećemo u dobrom raspoloženju.

RL: Da li se sećate svog početka druženja sa klarinetom? Recite našim čitaocima nešto o tome.

Slika iz ranog detinjstva, Božidar sa sestrom Paraskevom.

– Moj kontakt sa klarinetom je bio slučajan. Vezan je za jedan rođendan, davne 1947. godine u Prokuplju.

Pošto sam 6 godina svirao violinu, doneo sam je na jedno slavlje, jer se kod nas slavlja uvek proprate muziciranjem. Sa nama je došao i moj drug, flautista, Dragi Aranđelović koji je poneo svoj stari klarinet. U jednom momentu, malo pripit, Dragi je uzeo moju violinu i počeo da je maltretira.

Pošto tada nije bilo lako nabaviti žice, uplašio sam se da mi ih ne pokida. Molio sam ga da mi vrati vilinu, ali on nije hteo ni da čuje. Da bih mu se osvetio, uzeo sam njegov klarinet sa stola i počeo da ga maltretiram, isto onako kako je on činio sa mojom violinom.

RL: Predpostavljam da niste mogli odmah da dobijete ton?

– Naprotiv! Verovatno prirodna predispozicija usana i zuba proizvela je odmah ton, a ne neki kiks. To me je ponelo, pogotovo što su tada bili vrlo aktelni filmovi o čuvenim klarinetistima Beni Gudmanu (Benny Goodman) i Vudi Hermanu (Woody Herman). Od tada, verujem u ljubav na prvi pogled.

Zamolio sam druga da mi da klarinet da nosim kući, da ga malo pogledam.

Jedva sam čekao da svane. Majka je imala staro vranjsko trokrilno ogledalo. Kad sam stao sa klarinetom ispred ogledala, sam sebi sam izgledao nekako – dasa. Od tada violinu više nisam hteo da uzmem u ruke.

RL: Ko je bio Vaš prvi nastavnik klarineta?

– Pošto onda nije bilo muzičke škole, počeo sam kao samouk. Duvao sam u klarinet i duvao, a majka se samo hvatala za glavu:

„Pa, sine, ono lepo sviranje na violini!? Šta ti to znači: du, pa du, pa duuu!?„

– Međutim, ja sam bio uporan i istrajan… i tako su tekli dani…

U Prokuplju sam svirao po igrankama. To je bio jedini način da se napravi muzički kontakt sa publikom.

Kada sam bio đak sedmog razreda gimnazije, u Prokuplje je, sa svojim orkestrom, došao čuveni violinista Radio Beograda, Vlastimir Pavlović – Carevac. Imali su koncert u Domu armije.

Na večeri, u Hotelu „Evropa“, Carevac me je čuo dok sam sviram klarinet. Želevši da me upozna, zamolio je da me pozovu. Sav ustreptao, stao sam ispred maestra Carevca koji mi je ovako rekao:

“Momak, večeras si položio audiciju za Narodni orkestar Radio Beograda. Završi osmi razred gimnazije i dođi u Beograd“.

Tada je Radio Beograd bio centar muzičkog života stare Jugoslavije.

Plašio sam se da ponuđeni poziv čuvenog Carevca saopštim roditeljima.

RL: Završili ste osmi razred gimnazije i brže-bolje se uputili u Beograd?

– Došao sam 1950. godine u Beograd na studije. Upisao sam engleski jezik na Filozofskom fakultetu, da bih imao status studenta. U Muzičkoj školi “Josip Slavenski“, kod profesora Franje Partlića, položio sam I razred pripremne (na osnovu onoga što sam znao i što sam samouk naučio) i primljen sam odmah u II razred. Tako da sam ja, pored fakulteta i pored posla u Radio Beogradu, napredovao i sa muzičko-klarinetskim obrazovanjem, završivši i Srednju muzičku školu u klasi profesora Partlića.

Kasnije, 1960. godine, kada je profesor otišao u penziju, nasledio sam mesto profesora klarineta u Muzičkoj školi “Josip Slavenski“, koja je bila pri Muzičkoj akademiji. Tu sam radio 6 godina. Kada sam prešao u Beogradsku filharmoniju, svoje mesto profesora klarineta dao sam kolegi Milenku Stefanoviću.